Свети Сава је нама оставио у наслеђе

Еј, Србине! Запиташ ли се некад за порекло своје, зашто се крстиш и одакле ти
крсна слава?! Чији су оно манастири? Један је црвен, а други кажу – АТОС…
Човек беше, три сина имао, један Вукан, други Стефан, а трећи беше Растко
Немањић, из града Раса. На све три лепоте чудне. Ожени се Стефан, жена му
се зва Ана. Вукан, као најстарији, већ беше господар. Но, онај најмлађи, онај
милог лица и срца пуног среће, запути се на пут искушења, на пут где је једина
вредност бити човек.
Пред велика врата дође! Обасјаше га нека чудна светла, као да је то био спас.
Замонаши се Растко у име Сава.
Кад то чу његов отац, велики жупан Стефан Немања, он одмах војску за
Растком посла. „Коме Захумље да дам?”
Онај средњи, Стефан, окупи војску своју, али му на глави круна зафали! Код
најмлађег брата дође, те га Сава у оном „црвеном манастиру” Жича начини у
краља. Био је он први крунисани краљ Немањића, па му зато дадоше надимак
Првовенчани.
Касније је Сава са својим оцем кренуо манастир градити, на Атос гори.
Започеше они темеље. То ти је, Србине, мој брате, Хиландар. Из камена винова
лоза потече, да се њоме људи лече. Учио Сава децу да се с три прста моле, децу
је волео, није их имао, али сва као да су била његова.
Кад је Бог човека створио, он га је тако у кожне хаљине обукао и дао му
животни век. Тако и Сави, на путу за Бугарску, наслони се на један камен да
одмори, те ту и издахну.
Сахранише га у Милешеви, све док зликовци не дођоше. Синан паша нареди
да се Савине мошти спале, на брду, на Врачару.
Оставио нам је, Србине, веру, љубав, а што је најлепше, оставио је деци
школску славу, Савиндан. У цркви скромне дарове примају. То ти је, Србине,

Свети Сава твојој деци оставио. Зато га чувај, он се моли за тебе, он те чува, он
те са неба гледа, док је њега и твоја деца су спокојна.

Владица Величковић