У оквиру Звездаријаде, на Конкурсу за најбољу кратку причу и песму са темом Звездарске приче, учествовао је и ученик наше школе Владица Величковић 2/5. У озбиљној конкуренцији коју је чинило тридесет девет ученика из седам школа, својим песмама Владица се сместио међу одабране. Жири је препознао његов таленат и похвалио га за најбољу поезију.
Ево прилике да се упознамо са поезијом Владице Величковића:
ПОГОВОР
И даље сам стари, радим оно што волим и није ме блам.
Ти си хтела нешто ново – да промениш мене
Моје навике, мој живот и моје гене.
А да ли си се питала, да ли си то заслужила!
Радила си по свом , зато си се и растужила.
Мислила си да си само ти центар света,
Да си ти Бог и да је ово твоја планета.
Како си само смешна била…
Ово је девојко, реалан живот, пун беса и искушења
А ти си лутко, како видим, пала на том путу.
Размисли о свему и добро се запитај
Да ли си вредна да те неко толико воли!
Ово ти је мој поговор, у животу нико неће да те моли
Ако ти се не свиђа, неког баш брига, он иде даље
Ето, то сам хтео да ти дочарам.
Мене чекају звездарске мокре улице и гитара,
А ти си небитна постала.
НЕ-ПАР
Седимо у соби, он, ти и ја, гори само једна свећа
Укрштају се погледи као исплетена мрежа
А поглед оштар као врх ножа.
Размишља он, гледаш га ти, а ћутим ја
Треба ми све чега у машти нема
Луташ кроз облаке без проблема.
Као нека птица, као неки дим
Идеш горе, на мојим леђима са њим.
Анђеоска крила нас носе као таласи на мору
Неки чудни облаци, који нестају у зору.
Одлазе полако, долазе на трен,
Носи их ветар, лепршају са њим.
Желим нешто више, нешто дубље и јаче…
Али ту је крај, остајем без крила.
Завршни ударац ти си задала-
успешан и славан не може бити свако.
